Umeće radovanja

Neverovatno je da bilo šta mislim, a kamoli pišem u ovo doba. Ok, priznajem ovog puta sam uspela i samu sebe da iznenadim! :)

Upravo pokušavam da se razbudim dok pijem ,,jutarnju" kafu. Bože kakav kliše! ;) Dok tako gledam u ,,belo", upravo sam se setila jučerašnjeg viđenja sa jednom od mojih žena, koja kaže da je naše prijateljstvo nastalo iz ljubavi na prvi pogled (ma kako to zvučalo, ipak je simpatično)! :) Posledica te ljubavi je ova šnala pa iako se čini trivijalnim pisati o predmetu za ukrašavanje kose, ona zapravo predstavlja samo povod mog današnjeg izlaganja. ;)

Photo by Angie Style Guide

Moji načini da uzvratim zadovoljstvo zbog poklona koji sam dobila obično su malo grubi, šta više nekada i nekontrolisani. Analizirajući ih, došla sam do zaključka da neočekivano aktiviram nekoliko modela za izlivanje emocija:

- prvi i najčešće primenjen je onaj kada osobu koja mi je nešto poklonila, što sitnije to bolje, od sreće davim, odnosno snažno grlim i ljubim do iznemoglosti dok usput skakućem oko nje ili njega,

- druga varijanta, za koju mi je potrebna intimnija atmosfera je nešto manje privlačna, a to znači da iz nekog nejasnog razloga počenem da vrištim iz petnih žila i takođe opet sve to uredno ispratim snažnim zagrljajima, 

- i treća najnepopularnija metoda za iskazivanje radosti zbog dobijenog poklona jeste ona kada postanem neuračunljiva i kada počenem da se bacam po obližnjem nameštaju, obično molim Boga da me ovaj treći oblik ekstaze ne uhvati na sred ulice, jer ne bi bilo baš primereno da se valjam po betonu... ;)

U svakom od navedenih slučajeva razlog je isti, sreća i zadovoljstvo zbog neke ,,dobijače". Ne znam osobu koja ne voli da dobija poklončiće, pa tako ni ja nisam izuzetak, ni neko ko može da se pohvali takvom skromnošću. :/

Međutim, ono što od svega najviše cenim i što me i dovodi do takvog nekontrolisanog ushićenja jeste pažnja sa kojom je određena sitnica kupljena. Evo npr. baš ova šnala zbog koje sve ovo i pišem, kupljena je samo zato što je tu moju gospođicu prijateljicu baš ovakva džidža podsetila na mene. Gledajući je shvatam koliko me ta osoba poznaje i koliko je pažljivo analizirala moj stil i ukus i upravo je to razlog zbog koga sam toliko zadovoljna. 

Međutim, za mene najveći poklon kada su u pitanju ovakve sitnice, čini nečija želja i volja da mi pokaže malo pažnje onda kada je apsolutno ne očekujem. Upravo iz tog razloga ni ja nemam nikakav problem da eksplicitno pokažem svoju emociju, koju takođe taj neko verovatno ne očekuje, u suprotnom bi pobegao/la glavom bez obzira.

Sigurna sam da pisanje o tome koliko treba poklanjati je već napisano hiljadu puta, ali umeće radovanja za dobijeni poklon čini mi se da nije dovoljno obrađena tema. Mislim da je sasvim ispravno pokazati emocije tog tipa, nego uz lažnu skromnost govoriti ,,nije trebalo da se trošiš", ili ,, nisi normalna" i sl. Zašto bi bilo pogrešno radovati se kao dete?! :)

Verujem da koliko je bitno imati volje za poklanjanjem bez povoda, toliko je bitno i ne stideti se pokazati zadovoljstvo i sreću kada nešto dobijemo!