Život nema reprizu

Upravo sam na jednom sajtu pronašla ove reči. Iako ne volim da mi bilo ko govori šta treba da radim, ova naizgled bezazlena gomila misli uspela je da me zainteresuje. Čak sam se i zapitala koliko ljudi koje poznajem uspeva sve ovo da sprovede u svom realnom životu.

Nakon kraćeg razmišljanja shvatila sam da zapravo niko ne radi u potpunosti ono što bi želeo. Niko ne daje otkaz zato što mu se posao ne dopada, niko jednostavno ne živi u potpunosti po svojoj meri... ali svi ti isti ljudi stalno se trude da svoje živote što više ukrote.

U prvi mah se rastužim kada pomislim da je to tako, međutim kada bi našim životima upravljale samo emocije pitanje je gde bi nas to odvelo. Ne kažem da znam odgovor i da je on negativan ili ne, samo kažem da bi se onda postavilo pitanje šta je sa razumom.

Šta je sa pričom da smo razumna bića, zapravo da li smo? U potpunosti sam za to da svako treba da pronađe ono što ga najviše ispunjava i da na tome vredno radi ne bi li postigao ono što želi.

Međutim, pitanje je koliko nas zaista ima snage da drži svoj pravac. Svako od nas nešto želi da postigne i da bude srećan u tome što stvara, na čemu radi, ali koliko je zaista potrebno snage da se izdrži do kraja na tom putu? Ne znam, samo glasno razmišljam!

Moj zaključak, koji možda i nije najpametnije rešenje jeste da se svakodnevno stvari pomeraju po malo. Možda ne bi trebalo preterano da se opterećujemo krajnjim ishodom, već da se svakodnevnim usavršavanjem nesvesno i neminovno približavamo tom cilju. Oh Bože, sada zvučim kao supermarket psihologija, ali pišući na ovu temu pokušavam i sebi da dam neke odgovore.

Moja najveća strast su moda, fotografija i pisanje. Kada počnem da razmišljam o tome šta sam za koje vreme uspela da postignem, uvek imam isti osećaj, a on je uglavnom loš. Uvek hoću više, brže, kvalitetnije od onoga što realno mogu. Međutim, u mom slučaju, ta osećanja su podsticajna i najčešće me teraju napred.

Često sebe bodrim: ,,Ne takmičiš se ti ni sa kim osim sa sobom". Htedoh reći da ako svakog dana nisam bar nijansu bolja od prethodnog dana, taj dan sam na gubitku... i tako iz dana u dan pronađem razlog da ustanem iz krevata pogledam u nebo i počnem da kotrljam stvari ,,mic po mic". Možda je i ovo zvučalo kao neka jeftina mantra, ali meni pomaže i zato smatram da svako treba da pronađe svoju verziju misli koja će da ga trgne.

E sad dosta je bilo teoretisanja odoh da se nađem sa jednom jako inspirativnom devojkom o kojoj ću tek pisati.

Do sledećeg posta :*  vas Angie.