Lepše je na teži način

Photo by Angie Style Guide

Danima gledam u svoj analogni aparat, ali nikako da ga uzmem u ruke i napravim koju fotografiju. 

Posebno bi trebalo da me podstiče to što je u njemu film kome je prošao rok, pa bi tople boje trebalo da budu intenzivnije. Međutim, uz sva tehnička pomagala koja su mi inače na raspolaganju korišćenje analognog fotoaparata doživljavam kao čistu egzotiku i blago mučenje, za koje ponekada imam, ali često i ne baš dovoljno strpljenja i specifičnog raspoloženja.

Zapravo ima tu jedan mali problem. Svaki put nakon okidanja okrećem fotoaparat ne bi li videla šta sam uradila. Razočaranje koje sledi uči me strpljenju, ali ponekada je to isuviše teška lekcija koju bi trebalo savladati. Druga strana medalje odnosi se na uzbuđenje koje osetim kada izradim te fotografije.

Lekcija o stpljenju nestane kao da je nikada i nije bilo, a fotogafije koje su mi u rukama prelistavam brzinom svetlosti ne bi li naišla na onu koja odmah ispunjava sva moja očekivanja. Naravno takva se još nije ,,rodila", te ovde treba naučiti da očekivanja neminovno vode u još jedno razočaranje. 

Dakle, ključ sa kojim treba pristupiti ovoj nemilosrdnoj spravi, koja svaku i najmanju grešku beleži, podrazumeva puno strpljenja i odsustvo nerealnih želja. 

U svakom slučaju adrenalin u trenutku stvaranja je neprocenjiv te ne smem odustati od treniranja živaca koji su preko potrebni za korišćenje ove vrste alata.

Analogni aparat kojim se služim, zapravo je pozajmljen na neograničeno ili u to želim da verujem, ali ono što je stvarno jeste to da je bio čudo tehnike kada se pojavio 1980.- e. U pitanju je Zenit koji se pojavio pred XXII Olimpijadu u Moskvi i na sebi čak ima i obeležje tadašnjih sportskih igara.

Međutim, ono što mene najviše oduševljava u vezi sa njim jeste to što je apsolutno nezavistan od bilo kakvih baterija i energije, u pitanju je čista mehanika, optika i nešto hemije što zaista stvara posebnu draž prilikom upotrebe. Sjajan je osećaj držati ga u rukama, međutim i pomalo bolan, Rusi u to vreme nisu baš vodili računa o ergonomiji, ali zato je sve ostalo vanserijski urađeno.

Za razliku od Cece koja ,,malog Rusa" drži tako suptilno, ja izgledam poprilično nespretno kada ovo kockasto čudo uzmem u ruke. Zapravo nervira me što ona toliko može da raširi prste, a da to ovako dobro izgleda, dok ja to fizički nema šanse da izvedem. Držim ga kao premalu šoljicu za espresso kroz čiju dršku ne mogu da provučem ni kažiprst. 

Btw. zaista mrzim te šoljice, izazivaju bolan grč u korenu palca. :)

... ali, moj mali Zenit ima i interesantnu istoriju. Devojčica koja je njime fotografisana u toku svog odrastanja, dakle sada već žena, dobila  je traume od ovog aparata. Razlog je bio taj što je njen tata predugo izoštravao svaku fotografiju ne bi li stvorio savršen trenutak. To je rezultiralo time da ona na većini svojih fotografija iz detinjstva ima širok osmeh, ali su joj oči vapile da to mučenje, zvano poziranje, što pre prestane. Ta ista devojčica danas meni pozira bez problema i ne to nije ova u koju upravo gledate. 

Što se tiče vremena koje je meni potrebno da pravilno koristim ovaj aparat samo ću reći da ispred objektiva može da se nađe neko iskusan ko ima vrhunski uvežbane mišiće na licu i onaj ko se ne boji bora, zvanih smejalice. 

Mislim da sam se dovoljno ispovedila i da je krajnje vreme da prestanem da kukam i uzmem stvar u svoje ruke.