Ni 100 puta nije dovoljno

Photo by Angie Style Guide

Danima pokušavam da smislim nešto pametno za svoj stoti post. Što se više opterećujem, vreme sve brže prolazi, a ja ne objavljujem ništa. Mozak je neverovatna sprava, kada god pokušam nasilno da ga aktiviram, najčešće dođe do blokade. Trebalo je da se opustim, zavalim u fotelju i kao što sada upravo radim, počnem da pišem prvo što mi padne na pamet.

Nikada ranije, do ovog stotog posta, nisam obraćala pažnju na brojeve, niti mi oni generalno u životu znače. Da sam osoba kojoj mozak funkcioniše po tom sistemu, verovatno bih sada radila u nekom računovodstvu, banci ili sl. Divim se ljudima koji umešno barataju ciframa, ali nažalast, pripadam onima koji svet posmatraju kroz boje, teksture i oblike. Iz tog razloga, jako je čudno što me sada toliko opterećuje ova stotka.

Kada čovek ponovi bilo šta 100 puta, valjda je OK da malo razmisli o onome šta je i kako uradio. Probaću da ,,vratim film" i pokušam da napišem nešto stimulativno za sve one koji pokušavaju da doguraju do neke svoje cifre.

Ideja da pokrenem svoj blog, prvi put mi je pala na pamet 2006. ili 2007. više se ni ne sećam. Tada sam još uvek bila na studijama i mislila sam da u tim godinama nemam šta pametno da kažem. Nisam imala dovoljno samopouzdanja i to me je koštalo izgubljenih godina na neke druge stvari. Trebalo je odmah da počnem sa pisanjem bez obzira na nivo kvaliteta koji sam tada mogla da pružim.

Sada shvatam da je mnogo bitnije konstantno raditi, pa i grešiti, nego jadikovati nad svojim strahom šta će, ko i kako da kaže ili prokomentariše.  Shvatila sam da svako može da lupi glupost, ali da je to mnogo vrednije nego ne raditi ništa.

Prvo smo Coka i ja pokrenule blog pod nazivom ,,Džabana”, ideja je bila da pišemo o svim mogućim jeftinim stvarima koje bi mogle da učine život lepšim i lakšim. To smo radile kratko vreme, jer iz nekog neobjašnjivog razloga ni meni ni njoj pažnja nije dugo trajala, te smo uređivanje tog sajta brzo napustile.

Nakon toga, smatrala sam da definitivno nemam šta da kažem i da se samo zaluđujem idejom da bih mogla nešto svoje da napravim. Na učestalo insistiranje moje okoline, da treba da pišem o modi, lepim stvarima, uživanjima, fascinacijama bojažljivo sam počela u polu - tajnosti da izbacujem neke svoje ideje. Blog je od početka dobio naziv koji i danas ima, ali se forma povremeno menjala.

Moja prvobitna ideja bila je da se bavim isključivo modom, ali ubrzo sam shvatila da način na koji sam to zamislila ne funkcioniše baš najbolje. U početku sam kačila tuđe fotografije, sa idejom da predstavim svoj stil.  Taj koncept nije najbolje prošao zato što niko nije razumeo šta sam želela da kažem. Bilo je teksta u naznakama, ali ni to nije bilo dovoljno da se pojasni ono što je u mojoj glavi. Problem je bio taj što sam želela npr. da pokažem neku suknju, ali se na fotografiji našla i bluza koju sam htela da zanemarim. Predložila bih drugi gorenji deo, ali sam na taj način samo pravila pometnju. Iako je meni bilo kristalno jasno kako bi to zajedno izgledalo, nisam mogla da očekujem od ljudi da uđu u moju glavu i vide stvari na način na koji ih ja vidim. Posle prva dva posta shvatila sam da je to vrlo nepraktično i da pod hitno moram nešto da promenim.

Zbog kritika koje sam dobila na račun tih postova, odlučila sam da verbalno pojašnjavam šta i zašto mi se sviđa. Taj način rada je kod moje malobrojne porodično – prijateljske publike dobro prošao, ali su ubrzo stigle i nove sugestije.

Prijatelji su počeli da mi predlažu da pišem duže tekstove. Ono što im tada nisam rekla, a što im sada kažem, je činjenica da sam imala gotovo parališući strah od toga da ću napisati nešto pogrešno. Moj jedini cilj zbog koga sam i pokrenula blog ležao je u nepopravljivoj želji za uživanjem u samom procesu stvaranja. Strah od osude je nešto najgluplje što me je duže vreme kočilo. Zahvaljujući prijateljskim savetima, koji su mi u to vreme išli na živce :), sada bez opterećenja uređujem svaki svoj post bio on dobar ili ne.

Više me nije sramota da na određenu temu javno kažem šta mislim. Prijatelji su me naučili da budem svoja, da pratim svoju intuiciju, da ne pravim kompromise sa onim što mi se dopada, odnosno ne dopada i da se nikada ne stidim da sve to glasno i jasno kažem.

Kada sam sa pisanjem napokon izašla na kraj, osećala sam da je pravo vreme da na blog uvedem i svoje fotografije, ma kakvog kvaliteta one bile. Trudila sam se da svaka bude bolja od prethodne. Nekada mi je to polazilo za rukom, nekada nije, ali bez obzira na sve, verujem da ovaj stoti post predstavlja tek jedan veliki početak.

Sada je moja svakodnevica ispunjena stvarima koje najviše volim (za koje sam dobila i od vas priznanje) i zato, smatram da svako treba nečemu da teži i u tom procesu bude iskren sa samim sobom i sa svojom okolinom.

Kroz svakodnevni rad, bez osvrtanja na juče i sutra, verujem da je moguće nešto postići. Ne nešto što se meri brojevima, nego nešto što pruža lično zadovoljstvo i satisfakciju jer je to jedino pravo što pokreće i ispunjava.