Rešenje frilenserskih muka

Krajem novembra prošle godine, počela sam aktivno da razmišljam o mogućnostima prevazilaženja frilenserske usamljenosti. Osećanje izolovanosti od stvarnog sveta, kroz vreme koje se nakupljalo, počelo je da mi smeta. Razmišljala sam kako da upoznam druge fotografe, odnosno ljude koji se bavi sličnim ili istim poslom kao i ja.

Nije se tu radilo samo o udruživanju na istim projektima, već i o razmeni ideja i znanja, a što je najbitnije o osećanju pripadnosti. Iz nekog razloga osećamo veću sigurnost kada smo u grupama, nego kada smo izolovani pojedinci, zašto je to tako, psiholozi valjda znaju.

Iako sam oduvek želela da sve profesionalne uspone i padove prevazilazim sama, vremenom sam shvatila da bi bila uspešnija ukoliko bih o svim tim fazama pričala sa ljudima koji imaju iste ili slične probleme kao i ja.

 Potreba za interakcijom, ne radi poređenja i takmičenja već radi ličnog progresa kroz komunikaciju, navela me je na razmišljanje kako da ljude koji se bave srodnim poslovima, gde jedni drugima možemo da pomognemo, okupim na jednom mestu.

Razmišljajući o tome koliko nam je svima potrebna razmena ideja, a da se ona ne dešava isključivo preko interneta, shvatila sam da nisam usamljeni slučaj koji nezavisno funkcioniše u jednom delu gradu. Postalo mi je jasno da nema nikakve posebnosti u tome da budem izolovana i da jedina osoba koju u toku radne nedelje vidim, bude Damir.

Odjednom mi je bljesnulo u glavi, kao u filmu Amelie Poulain kada razmišlja koliko orgazama se dešava u tom trenutku u Parizu, da isto tako po razbacanim delovima grada sede ljudi željni žive komunikacije baš kao i ja. Pojedinci koji umesto da popričaju uživo sa ljudima iz branše svoje vreme za odmor troše klikćući po Facebooku.

S obzirom na to da je moj virtuelni život već poprilično ispunjen, čak nekada i prenatrpan, poželela sam da svi ti ljudi sa kojima svakodnevno razgovaram online, postanu i deo moje prave stvarnosti. Više mi nije dovoljno da samo putem fejsbuka, tvitovanja, pinovanja pričam sa ljudima o stvarima koje me interesuju i ispunjavaju. Potrebno mi je da ljude vidim uživo, želim da znam da njih još 30 pored mene nešto radi.

Damir i ja kao frilenseri došli smo na ideju da istražimo mogućnosti zajedničkog rada sa drugima i pokrenemo inicijativu za stvaranjem coworking zajednice.  Ideja da više ne radimo od kuće i želja da se povezujemo sa drugima stvorila je Kooperativu.

Aktivno radimo na njenoj realizaciji i ovim putem pozivam sve koji su zainteresovani za ovakav koncept rada i udruživanja da popune anketu kako bismo stekli uvid u potrebe svih nas koji ćemo Kooperativu činiti.