Sećanja

Photo by Angie Style Guide

Mnogo je ljudi koje sam srela, a ima i onih sa kojima sam se rastala. Pregršt je divnih uspomena koje ne blede, ali ima i onih kojih baš i ne želim da se setim.

Stare fotografije često bude uspomene, a taj povratak u prošlost mi je povremeno potreban. Možda mi je upravo taj strah od zaborava najveći motiv i pokretač za dokumentovanjem stvari. Zebnja da neke lepe slike, kao i ljude, više nikada neću moći da vratim, tera me da fotografišem. Taj strah je često opravdan, jer je zaista mnogo dragih ljudi otišlo...

Pošto još uvek nisam otišla na more, bacila sam pogled na prošlogodišnje fotografije sa Korčule. Među njima se potkrala i ova - krevet u kome sam sanjala najmirnije i najslađe snove. Bilo mi je bitno da zabeležim taj jednostavani predmet koji mi je doneo toliko toga lepog. Znala sam da će jednom početi da mi nedostaje i da će fotografija biti jedini način da osetim tu milinu koja me je na kratko ispunila. Mrzim kada se vraćam u prošlost i preispitujem život iz svih uglova, ali kažu da je to odlika nas sa juga. Valjda ovi sa severa stalno misle o budućnosti, pa su možda zato i uspešniji od nas... Nama je bitna sadašnjost, ali i prošli trenuci.

Ovaj tekst na desnom zidu nije nije bio u sobi u kojoj sam spavala za vreme odmora u Hrvatskoj, to je deo pisma koje je jedan moj prijatelj iz Jordana napisao pre 16 godina. Jedino uspomene povezuju prošlogodišnji odmor na Korčuli i ovaj  dragi rukopis, te sam ih zato spojila u ovom setnom fotohibridu.

Danas sam prvi put posle toliko godina saznala šta tu piše. To me je i raznežilo. Ni sama ne znam šta me je tačno navelo da kopam po starim sveskama i tražim ovo pismo... To je onaj osećaj kada naprasno nešto odlučiš da uradiš i, kao hipnotisan, ne smiruješ se dok ne završiš! Neobjašnjivo, iz čista mira, poželela sam da ga vidim i pročitam. Pozvala sam jednog prijatelja, rodom Sudanca, i zamolila ga za prevod.

Sadržaj ovog dragog spisa me je rasplakao. Pitala sam se zašto je moralo da prođe toliko vremena da bih otkrila njegovu divnu sadržinu! Kako je moguće da za tolike godine nisam upoznala nikoga ko zna arapski?! Zašto se to baš sada dešava?! Na ova pitanja nemam odgovore, verujem da će vreme pokazati zašto je to tako. Jedino što mi je jasno jeste da je za razumevanje nekih bitnih životnih činjenica, vremenska distanca neophodna. Obično nam je teško to da prihvatimo, ali ko nas pita! To je jednostavno tako!

Od jednog bliskog prijatelja sam danas takođe saznala da odlazi van zemlje i da ne planira da se vraća. To mi je, priznajem, teško palo... Ne snalazim se sa opraštanjima. Šta reći, uostalom?! Nešto kao: ,,Srećno ti bilo, želim ti sve najbolje" ili ,,Želim ti da budeš zadovoljan/a, srećan/a"... Šta god! Ništa nije dovoljno dobro i originalno, ali je uvek teško za onoga ko ostaje.

Mnoge sam ispratila, dočekala, mnoge upoznala, ali nikako da naučim da je to sastavni deo života. Znaš da taj neko nije umro, ali za tebe kao da jeste. Danas je tu, sutra ga nema i šta sad?! Ostaje ti samo da prespavaš i spoznaš cilj kome ćeš da stremiš, da se usmeriš na ono što može da te gradi i unapređuje. Da, definitivno treba uposliti i mozak i telo kako bi se zadržao fokus na onome što je stvarno, što nije ni sutra ni juče, već ono što je sad i ovde. Kažu da su najsrećniji ljudi koji umeju da žive u datom trenutku. Za sada znam samo jednu takvu osobu i zaista je srećna. Mislim da je to trening, odluka da se tako živi. Model ponašanja koji nije nedostižan.