Sloboda bez granica

20. jul, Coka, Sisi i ja krenule smo za Dalmaciju. Coka kasni, jer je prethodnu noć lumpovala; Sisi je tačna, ali takođe pogubljena jer naravno ni ona oka nije sklopila; a ja, uh... teško je objasniti, sastavila sam sat i po. Tako sveže i odmorne, ozarene šizofrenim osmesima, krenule smo u avanturu.

Tokom puta, koji je zbog gužvi trajao 12 sati, Coka nam je često držala ,,motivacione govore". Oni su između ostalog uključivali i podsticanje vozača tj. mene da urlam iz sveg glasa svaki put kada bi primetila da blagim potezom vrata počinjem da kljucam po volanu. Sisi, naša verna Sisipedija je odabrala Jinx te nije bilo problema da se tri dive bez sluha razgoropade i tako prevale put bez preteranih pauza.

Posle duuge, ali vrlo zabavne vožnje napokon smo stigle u Dalmatinsko zagorje. Dočekala nas je, naravno, kiša, jer su to breme, krst i karma koje moram da nosim, a koje moje drugarice zbog mene iz čiste nemoći prema višim silama moraju da istrpe. Naravno prikladna za to je bila pesma Tga za Karibi, te smo kroz smeh i suze u očima vrištale iz sveg glasa. Čista šizofrenija, ali tako oslobađajuća da je preporučujem svakoj neispavanoj, umornoj ženi.

Sutradan nas je probudilo sunce. Kletva je bila skinuta mogle smo mirno da započnemo sve što smo isplanirale za tih deset dana odmora, koliko smo imale na raspolaganju.

Plan je bio da svaki dan provedemo na drugom mestu i da krug od 100km oko nas iskoristimo koliko god je to moguće. Na listi želja su se našli: grad (Zadar), varošica (Obrovac), selo (Žegar), jezero (Plitvice), reka (Zrmanja), more (Jadransko), pećina (bilo koja), planina (Velebit).

Teško je reći šta je od toga bilo najzabavnije, mislim da je sva ta zabava počinjala i završavala se u našim glavama koje su odlučile da se u svim uslovima i okolnostima beskrajno opuste i uživaju.

Mislim da je opisivanje ovih krajolika uzaludno, kao i ubeđivanje da od mesta koja smo posetile zastaje dah.. Svako od nas na različit način doživljava putovanja, tako da verujem da bi bilo dosadno objašnjavati koliko je svaki kutak koji smo obišle imao nešto specifično i lepo. Pre bih pohvalalila Coku koja je uspela punu gajbu piva da iznese uzbrdo po kamenjaru i Sirenu koja je prvi put stala na kamen i uspela da se pentra po surovom Velebitu.

Bio je tu još Sireninih viteški podviga, kao što su pešačenje po klizavom kamenju i probijanje kroz rajsku Zrmanju. Neke delove je Sirena preplivavala, neke prepešačila, ali trenutak u kome se iza ugla čuje usna harmonika bio je neprocenjiv. Čovek u crvenim kupaćim gaćama sa brkovima do struka i opasnim umećem sviranja usne harmonike uspeo je da nas prenerazi. Pozdravile smo ga pa smo zaslužile kratkotrajan koncert u vodi do struka. Tih nekoliko minuta bili su toliko nestvarni da sam se par puta uštinula i pitala Sirenu da li smo obe odlepile ili nam se to stvarno dešava. Sisi me je ozarena pogledala i svojim umilnim glasićem rekla: ,,Ooooh da, neće nam niko verovati, pogotovu što se čovek predstavio kao Voćko." Nakon uspešno obavljene ekspedicije Sisi je dobila počasnu titulu Sisi Bear Grylls.

S obzirom na to da sam kao dete svako leto provodila na Zrmanji, meni je ipak spuštanje u polu divlju pećinu ostavilo najveći utisak. Strah od neizvesnosti, mraka, nagle hladonoće nisam skoro osetila. S vremena na vreme potrebne su takve stvari, one nas prodrmaju, čine nas živima.

Ta Indiana Jones avantura ne bi bila potpuna da se Sireni nakon izlaska iz pećine nije za lice zalepila ogromna paukova mreža. Naravno da je to izazvalo histeričan smeh kod svih, ali kada je ugledala ogromnog dlakavog crno-belog pauka Sisi više nije bilo smešno. Već tako načetu, moja mama, napominjem vrlo mladog duha, uspela je u potpunosti da izbaci iz ravnoteže kada joj je u kolima u krilo ubacila skakavca. Vriska, cika, plač, smeh naterali su me da zaustavim kola. Sirenino katapultiranje takođe nije uspelo da izazove naše saosećanje, već plač od smeha koji je sad već bio nezaustavljiv. Naravno, kako bih očuvala ugled porodice izgrdila sam malo mamu, ipak mora da se ponaša, nije više tako mala. Mada kad malo bolje razmislim, mislim da ih je taj čin još više zbližio, čak su razmenile i brojeve telefona, definitivno će završiti na nekoj kafi i to bez mog prisutva i znanja.

Coka je posebna priča, nikada se na žali ni na šta, ništa joj ne smeta nikada je ništa ne boli, pa smo je zdušno koristile za najteže poslove. Sirena nam je izjavila ljubav rekavši nam da bez nas dve ne bi preživela u divljini i da smo Coka i ja jedan kompletan muškarac. Šta je to značilo nemam pojma, ali nadam se da je to bio kompliment.

Što se tiče Plitvičkih jezera, to je najlepša priroda koju sam u životu videla. Ulaz je oko 15 eura i vredi svakog centa. Naša šetnja trajala je četiri sata i svaki sekund proveden tamo vredan je priče od sat vremena. Ništa ne može da izbalansira moždane aktivnosti kao vreme provedeno u prirodi, tako da, dragi moji, pored lepih restorana i hotela obavezno uključite i divljinu na listu prioriteta kada je odmor u pitanju.