U zrnu prašine

Photo by Angie Style Guide

Negde sam već spomenula životne cikluse, smenu dobrih i loših perioda, dana i noći, kiše i sunca, ali nisam sigurna da sam ikada pisala o tranziciji, prelasku iz jedne faze u drugu. To je onaj osećaj kada mislimo da ćemo uzleteti ili, u onoj drugoj varijanti, osećaj kada od nekuda mislimo da možemo pasti...onaj osećaj koji je svako od nas doživeo i koga se većina nas plaši. 

U trci da postignemo više i bolje, nekada sebe dovedemo niže.  Znamo da smo zbunjeni, ali ne znamo način kako da se ponovo dozovemo sebi, nesposobni da prevaziđemo uticaje sa strane koji nam mute misli.

Nalazeći se tako u gomili životnih dilema i pitanja bez odgovora, shvatila sam da su rešenja tu negde, odmah ispred nas. Za početak, blaga izolacija, beg iz svakodnevice, može pomoći da misli ponovo uhvate svoj pređešnji tok. Malo druženja sa samim sobom, odolevanja svemu onome što nam remeti mir i mrvica samodiscipline uopšte nije na odmet.

Hedonizam je sjajna stvar i u potpunosti ga podržavam, ali povremeno vraćanje stvari u red uopšte nije loše ni za telo ni za duh. Povremeno uprošćavanje života tipa srećna-sam-što-sam-u-nekom-raspalom-dvorištu-i-gledam-u-njivu, svemu daje neki novi smisao, novu dimenziju. Jednostavnost življenja je neopterećujuća i zavodljiva... Posle perioda hipersocijalizacije i svega onoga što ide uz život u gradu, mir i tišina i te kako prijaju. Nemojte da mislite da sam zastranila i, ne, nisam u fazonu da bih živela na selu, ali povremeni odlasci u neopterećujuću sredinu, mogu da pomognu da se gore pomenuti prelasci iz jedne faze u drugu, lakše podnesu!

Pre neki dan smo sedeli u ateljeu kod našeg prijatelja vajara, u dvorište jedne stare raspale kućice. Tih par sati provedenih u prašnjavim foteljama za oronulim stolom, značila su mi više nego sati ispijanja kafe u lokalnom dorćolskom kafiću. Njegove iscepane farmerke, spor govor i ,,Đura” na kome trenutno radi ulile su mi neku novu nadu. Pojednostavile su uspalhirane emocije, smirile nepotrebne žudnje, usmerile mi misli... Navele su me da opet mislim na svoj rad, na sve ono što je bitno, jednom rečju, vratile su me samoj sebi.

Dosadilo mi je da stalno nešto hvalim, da postujem samo kada mi je dobro... Dosadilo mi je da skrivam da sam ponekada i tužna! Ova priča napisana u nekoliko redaka, predstavlja novu fazu mog rada, uvertiru u sve ono dobro i manje dobro što me čini živom!