Na istoj talasnoj dužini sa Marinom Milanović

Marina Milanović - još jedna od mojih superinteresantnih drugarica koju dugo nisam videla, a sa kojom sam zahvaljujući blogu opet stupila u kontakt... iako smo se jedva uskladile sa slobodnim vremenom.

S obzirom na to da je prošlo nekoliko godina od našeg poslednjeg viđanja, nije neobično što mi je Marina ponovo dala svoj broj telefon uz napomenu: ,,Evo ti moj broj u slučaju da si ga zagubila, a kao pravi blizanac verujem da jesi".  Iako sam nekim čudom i dalje imala njen broj telefona, poruka koju mi je poslala, podsetila me je zašto je obožavam.

Ma koliko neke istine bile bolne, kada ti ih draga osoba na simpatičan način ,,saspe" u lice, umeju da probude određenu vrstu zadovoljstva. Kao da te rasterete onoga što i sam znaš o sebi, ali što, naravno, samoinicijativno, nikada ne bi priznao. Nema ničeg lepšeg od iskrenog odnosa između dvoje ljudi, a način na koji se ta istina ispoljava, ključan je faktor da ne dođe do međusobnog povređivanja.

Photo by Angie Style Guide

Činjenica da se bez obzira na vremensku distancu sličan sličnome uvek raduje, koristim ovu priliku da u isto vreme predstavim i nju i sebe :) Saosećanje, razumevanje i empatija sa drugima za mene predstavljaju vrlo bitan segment života. Čini mi se da bi, kada bih samo u jednom trenutku pomislila da sam sama na ovom svetu i da nema meni sličnih, to verovatno bio početak jedne duge i bolne usamljenosti. Na svu sreću stalno se trudim da pronalazim što više onih koji dele slične vrednosti kao i ja, pa na taj način izbegavam eventualno zatvaranje u ljušturu i početak procesa samosažaljenja.

Neverovatno je kako mi ljudi koji su mi ranije bili dragi i dalje, nakon vremenske dinstance, ostaju suštinski bliski. Oni sa kojima sam jednom izgradila vezu, bez obzira na životne puteve i neviđanja, doživljavam kao da nikada nisu ni otišli. Zapravo, svi ti ljudi su uticali na izgradnju mog života, pa samim tim svesno ili nesvesno postali su deo mene. Jedna od takvih osoba je upravo Marina Milanović.

Iako nikada nismo odlazile jedna kod druge na kafu i naše druženje nikada nije imalo klasičnu formu dubokog prijateljstva, uvek sam osećala privrženost prema njoj. O čemu god da razgovaramo, na pola rečenice mi postaje jasno u kom smeru idu njene misli. Neke stvari ne mora ni da izgovori jer na potpuno isti način doživljavamo svet oko sebe, ljude, a u nekim trenucima, čini mi se, kao da delimo istu glavu. 

Photo by Angie Style Guide

Marina trenutno radi kao PR izložbe ,,Na azurnoj obali"Pabla Pikasa i sva njena interesovanja, kako u poslu, tako i privatno, usmerena su ka umetnosti. Bilo da se radi o filmu, muzici ili slikarstvu, sa Marinom se uvek mogu voditi duuuuugi razgovori.

U subotu, na našem dorćolskom moru, odlučile smo da se malo ispričamo. Prešavši put od metafizičkih pojava preko odnosa između ljudi, naš razgovor se u jednom trenutku zaustavio na fotografiji. Rekla mi je da se kao klinka bavila fotografijom, da je korisitla staru dedinu Minoltu i osvajala nagrade na mnogim takmičenjima. Zašto nije ostala u tom svetu, to samo ona zna! Kaže: ,,Uvek sam mislila da je to za one sa revolucionarnim idejama". Nekada sam i ja tako mislila... Ipak, sada iz iskustva mogu da joj kažem da nije normalna i da, zbog straha da nema nešto spektakularno, sebi uskraćuje nešto za šta je možda rođena. Rekla sam joj: ,, Pa ko je ima?! Važno je samo da radiš to što voliš! Ako si u tome iskrena i konstantna, sigurno će ljudi to i prepoznati! Čak i ako ne prepoznaju, bitno je da radiš ono što te ispunjava." 

Photo by Angie Style Guide

Verujem da čovek ima optimistični stav prema sopstvenom životu samo kada radi ono što voli. Kao što smo naučili da je nešto problem, tako vremenom možemo da naučimo problem može da predstavlja izazov sa kojim se treba uhvatiti u koštac. Pa tako, ako volim da pišem i fotografišem, možda i nisam uvek dobra u tome, ali je osećaj zadovoljstva uvek prisutan, što je samo po sebi privilegija i što je jedino, na kraju, i bitno. Sve što dođe pride je samo bonus. Osećanje sreće i ispunjenosti je ono čemu svi težimo, a radeći ono što volimo, to stanje održavamo budnim.

Ubeđena sam da, bez obzira na to da li smo dobri u nečemu ili ne, svako od nas treba da se zapita šta stvarno voli, da ponekad zanemari realnost života i ne uvek svetlu svakodnevicu, i pronađe vreme za sebe. Vežbanje osećanja zadovoljstva u perspektivi može da donese samo dobro. Ako ništa drugo, rasterećena i nasmejana lica se lakše bore sa stvarima koje im život nameće.

Možda je trebalo malo više da pišem o Marini, ali, kako sam već rekla da smo jako slične, mislim da bi ipak bilo pretenciozno da je suviše hvalim. Odlučila sam da ovim tekstom ne opišem nju direktno, već da joj ga posvetim, da je ohrabrim da nikada ne odustane od stvaranja lepih stvari kojih se svet nikada neće zasititi.